Поштовани житељи Браничевског округа,
све државне апотеке Апотекарске Установе Пожаревац у сарадњи са Фармацеутском Комором Србије обележиће Недељу превенције повреда у саобраћају у периоду од 22-28. априла 2024.
Суграђани ће добити стручни савет о лековима уз које не смеју управљати моторним возилима или уз које морају бити опрезни у саобраћају. Апотекарска Установа Пожаревац, увек отворена, увек савремена!
Руски царски Мумио, тј. Алтајски Мумио је сложена мешавина
органских и неорганских једињења, биљног и животињског порекла.
Има вишеструко позитивно деловање на организам:
Јача имунитет и делује противупално
Природно је средство против алергије, а користи се и превентивно
Делује против акни
Регенеративно делује на кожу и слузокожу желуца
Користи се у терапији екцема
Елиминише ожиљке и стрије са коже
Користи се као помоћна терапија бронхитиса и астме
Помаже лакшем зарастању прелома
Користи се као допунска терапија дијабетеса
Користи се код упала мокраћних путева и простате
Користи се код терапије артритиса и неуралгија
Користи се 30 дана у континуитету, након чега се прави пауза од 10
дана, а затим се може наставити са употребом.
Препарат је безбедан и не ступа у интеракције са лековима. Мумио
таблете се могу користити и у току трудноће и дојења.
Руска Чага је гљива која садржи више од 200 фитонутријената. Јачањем
имунитета делује као заштита од вируса и паразита.
Чага подстиче детоксикацију јетре, снижава холестерол, а има позитивно
дејство и код дијабетеса. Она је и природни лек против болова. Препарат
је безбедан и не ступа у интеракције са лековима.
ПОМОЗИТЕ СВОМ ТЕЛУ И ИМУНИТЕТУ У БОРБИ ПРОТИВ
БОЛЕСТИ УЗ ПОМОЋ МУМИО ТАБЛЕТА И РУСКЕ ЧАГЕ !
Бензодиазепини су лекови који се користе у терапији анксиозности,
паничног поремећаја, несанице, апстиненцијалног синдрома код
алкохолизма и још неких стања. То су лекови за смирење који су,
нажалост, у јако широкој употреби у нашој земљи. Ако Ви и не користите,
сигурно познајете некога ко користи: Бромазепам, Лоразепам,
Ксалол, Бенседин,…
Они су брзо решење за стресне ситуације, али после око три месеца
континуиране употребе ствара се зависност од лека, коју прати и
толеранција тј. потреба све веће дозе за исти ефекат. Обуставити употребу
тада већ постаје јако тешко, а често и немогуће без помоћи лекара.
Престанак употребе лека тада прати апстиненцијални синдром у коме се
може јавити анксиозност, депресија, убрзан рад срца, несаница,
халуцинације. Уз све ово, јако је опасно комбиновање
бензодиазепина са алкохолом, јер може довести до депресије дисања,
коме и смрти.
Са друге стране, постоји више препарата за умирење биљног порекла који
не стварају зависност и немају нежељене ефекте бензодиазепина. Исто
тако, проблем несанице могуће је решити употребом препарата
мелатонина, природног хормона који регулише ритам нашег спавања и
будног стања.
Сачувајте свој унутрашњи мир без хемијских поштапалица.
Реците НЕ неконтролисаној употреби бензодиазепина!
Шиник Александар, дипл.фарм,спец.
Фармакоинформативни центар
АУ Пожаревац
У модерној фармакологији практично једини опште прихваћени анксиолитички лекови су бензодиазепини. Анксиолитичко дејство означава сузбијање анксиозности(тескоба, психичка напетост, страх),уз мало(нимало) седације, односно поспаности. Анксиолитички ефекат бензодиазепина последица је везивања лека за тзв.бензодиазепинске рецепторе у структурама лимбичког система, услед чега долази до благог појачања активности основног инхибиторног неуротрансмитера у ЦНС-у-ГАБА.
Као последица ове фармаколошке акције бензодиазепина приликом примене терапијских доза развијају се следећи ефекти:смањење страха и напетости (антианксиозни ефекат), блага релаксација скелетних мишића и антероградна амнезија (неспособност сећања догадјаја, који су се збили, док траје дејство лека). Понекад је врло тешко разграничити оно што се назива антианксиозни ефекат од седације. Бензодиазепини такодје остварују и антиконвулзивни ефекат, а у рангу терапијских доза могу да делују и хипнотички.
У фармакокинетичком смислу могу се поделити на:
– лекове са кратким дејством(мидазолам, триазолам),
– лекове са средње дугим дејством(лоразепам),
– лекове са дугим дејством(празепам, диазепам…).
Ако су остварени повољни услови, бензодиазепини олакшавају уводјење у сан.Најчешће се користе они са краћим биолошким полувременом(лоразепам), јер имају преимућство тако што осигуравају хипнотички ефекат, али остављају дневну когнитивну способност неоштећену.
Ови лекови такодје имају предност код старијих пацијената, код којих се бензодиазепини са споријом елиминацијом из организма могу кумулирати.Медјутим, код особа са израженом анксиозношћу у току дана пожељна је примена ових лекова са дужим биолошким полувременом, нпр. диазепама.Велика „популарност“ и велика употреба ових лекова проистиче из чињенице да су то релативно безбедни лекови, широких граница сигурности, мале токсичности, па су и њихови нежељени ефекти релативно ретки.Најчешћи нежељени ефект ових лекова је прекомерна седација.
Трајање терапије бензодиазепинима треба ограничити на кратке куре од неколико недеља до три месеца.Дуже трајање терапије треба избегавати, ако не постоје посебни разлози за овакву врсту примене, као нпр. панична стања, фобије, јер често долази до развоја зависности.Прекид терапије овим лековима мора бити постепен, јер нагли прекид може изазвати конфузна стања, конвулзије и делиријум.
Зависност од ових лекова је могућа и честа.Далеко чешће се јавља уколико се користе бензодиазепини кратког дејства(лоразепам).После неколико дана/недеља по престанку узиманаја лека могу да се јаве несаница, анксиозност, знојење, а како ове тегобе личе на симптоме због којих се лек и узима, то може да наведе пацијента на самовољно повећање дозе.Тада постоји реална шанса да се развије зависност од лека.
Чињеница је да због повољног профила нежељених ефеката ових лекова постоји „олак“ однос према њиховој употреби.У западним земљама потрошња ових лекова је у стагнацији, док у нашој земљи се бележи раст потрошње.
Интеракције ових лекова су могуће са антидепресивима, са неким антихистаминицима и антихипертензивима, као и адитивни ефекти са антиконвулзивима.Најопаснија је интеракција ових лекова са алкохолом.Узнемирена особа под дејством алкохола не сме се смиривати овим лековима и обратно, особа, која је на терапији бензодиазепинима не сме користити алкохол.
Апсолутна контраиндикација за примену бензодиазепина је миастенија гравис.
Поред веома кратких кура за лечење несанице, остале индикације обухватају анксиозна стања(период жалости у породици, стрес…), панично-фобични синдром, апстиненцијални синдром, који се јавља у току лечења зависности од алкохола и других лекова.
Кључне речи: бензодиазепини, бензодиазепински рецептор, ГАБА, анксиолитички ефекат.
ЛИТЕРАТУРА
Витамини „Б-групе“ представљају комплекс витамина, неопходних за нормално функционисање организма. У ову групу витамина спадају витамини: Б1, Б2, Б3, Б5, Б6, Б7, Б9, Б12, Б13, Б15, Б17. Размотримо укратко неке најзначајније физиолошке улоге овог комплекса и покушајмо да „завиримо“ у будућа поља њихове примене.
Од кључне је важности у процесима којима тело издваја енергију из угљених хидрата, такође је благи диуретик, што га чини „чуваром“ бубрега и простате. Б1 је први изоловани и идентификовани витамин Б, задужен за одржавање здравог апетита. У намирницама га највише има у необрађеним житарицама, језгровитим плодовима и махунастом поврћу. У току су испитивања о побољшању оштрине ума, код жена, које су узимале 50 мг/дан овог витамина.
Помаже организму да користи протеине и угљене хидрате и штити слузокожу тзв.“влажних површина “(очи, зидовиусана, нос, грло, вагина и завршни део дебелог црева). Његов недостатак утиче на промене у слузокожи, те узрокује запаљења језика, очију, цревне поремећаје, малокрвност, заостајање у расту и развоју.
као компонента ензима, који преноси кисеоник до телесних ткива, ствара здрав апетит и учествује у варењу угљених хидрата и масти.
Највише га има у месу, риби, пасуљу и целим зрнама житарица
обухвата више једињења, а неопходан је за добијање енергије и хранљивих састојака из хране и има важну улогу у уклањању вишка хомоцистеина, материје из крви, која је, изгледа на неки начин повезана са бржим изумирањем можданих ћелија. Најбољи извори овог витамина су џигерица, пилетина, јагњетина, соја, кромпир, пасуљ, риба и тамнозелено поврће. Његов недостатак изазива кожна обољења и нервне поремећаје.
је неопходан за синтезу масних киселина и аминокиселина, које омогућавају раст, а изгледа да може спречити стварање масних наслага, које могу ометати правилну функцију јетре и бубрега.
Основни хранљиви састојак људи и животиња. Јако је битан за нормалан раст и зарастање рана. Трудницама је неопходан у већим количинама, а показало се да одређена доза фолне киселине умногоме смањује ризик од дефекта кичмене мождине плода. Препоручени дневни унос витамина Б9 је за одрасле 400 µг, док је за труднице потребно 800 µг.
„чува“ црвена крвна зрнца, тако што штити мијелин-масну материју, која облаже нерве и омогућава им размену електричних импулса, односно комуникацију. Има заштитну улогу од тумора, пре свега оних облика, који настају услед пушења. У својој структури садржи минерал кобалт, што га чини јединственим, по сложености хемијске „грађе“, међу свим витаминима. Одлични извори овог витамина су месо, рибе, млечни производи и јаја.
Сигурно је да добром, разноврсном и избалансираном исхраном треба обезбедити оптималан дневни унос хранљивих материја, па и витамина Б-групе. Међутим, у одређеним стањима, када је унос хранљивих материја недовољан/неадекватан постоји потреба за суплементацијом, путем различитих препарата.
Из свега наведеног проистиче огроман нутритивни значај витамина Б-комплекса, који следи из битних физиолошких функција организма, у које су они директно или индиректно укључени. Потпуно је јасно да витамини нису“ тоници“ и у те сврхе сигурно се и не прописују. У стањима након дуготрајних, исцрпљујућих инфекција, када постоји смањен дневни унос ових витамина, или поремећај њихове ресорпције(искоришћења), у гравидитету и лактацији, оправдана је фармаколошка примена витамина Б- ГРУПЕ. Алкохолизам, такође представља важну и оправдану индикацију за примену ових витамина.
Пред нама је сигурно интензиван период истраживања могућности примене ових супстанција. Можда највише узбуђује податак да је деменција код оболелих од Алцхајмерове болести успорена за 30-50%, код оних пацијената, који су добијали високе дозе витамина Б6 и Б12, као додатак прехрани(студија“Охсворд проџект“). Сазнање да је реч о витаминима, а не лековима, обезбедило би широко доступну и јефтину терапију, а превенција болести би могла отпочети већ при благом степену когнитивног оштећења мозга, односно, почетном стадијуму деменције. Резултати овог истраживања, који су премашили сва очекивања, револуционарни су, пре свега због превентиве, јер би се адекватном применом Б6 и Б12 витамина мозак могао унапред заштитити од пропадања.
Недавно је утврђено, да витамин Б12 има значајних антитуморских ефеката, а интензивно се проучавају његове потенцијалне фармаколошке „акције“ у централном нервном систему, са посебним освртом на процесе концентрације, памћења и равнотеже.
О рационалним индикацијама, правилној примени и дозирању, специфичним стањима ,која отежавају/смањују ресорпцију витамина консултујте се са Вашим фармацеутом.
Шиник Александар, дипл.фарм.спец.
Фармакоинформативни центар ЗУ Апотека Пожаревац
Имунитет у биолошкој терминологији, представља способност организма да се бори од напада страних микроорганизама (вируса, бактерија, гљивица, паразита), њихових хемијских супстанција (токсина), као и сопствених измењених (нпр. туморских) и истрошених ћелија.
Постоје два основна типа имунитета:
Урођени имунитет(природни, нативни), чија се функција огледа у учествовању у раној фази одбране од инфекција, увек постоји у здравих особа, спречава улазак микроорганизама и брзо елиминише оне, који су доспели у ткива домаћина и
стечени имунитет, који се развија спорије и учествује у каснијој фази одбране од инфекције и покреће се када микроорганизми и/или њихови продукти доспеју до лимфних органа. За потребе финијих анализа стечени имунитет може се поделити на хуморални и целуларни(ћелијски) имунитет. Опште је прихваћен став да поједине материје могу „ојачати“ наш имунитет, односно одбрамбене снаге организма. Поменимо само неке од њих, из богате лепезе имуностимулатора, супстанција које појачавају наш имунитет
ВИТАМИНИ и МИНЕРАЛИ– стимулишу метаболичке процесе, омогућују ослобађање енергије, покрећу биолошке функције. Од давнина је позната улога витамина Ц у стањима инфекције и болести. Иако његова улога у спречавању и лечењу назеба није могла бити експериментално доказана, постоје индиректни подаци и чињенице, који иду у прилог овој тези. За време трајања инфекције, ткива га појачано троше, он „помаже“ нашим одбрамбеним снагама у борби против микроорганизама и има антиинфламаторно деловање. Комплекс витамина Б групе је такође благотворан у стањима након опоравка од тежих инфекција и у периоду исцрпљености организма. Цинк је укључен у велики број физиолошких функција, а значајно дејство има и на имуни систем. У великом броју препарата налази се заједно са витамином Ц, где делује синергистички.
АНТИОКСИДАНСИ – дуги низ година влада мишљење да многе тешке болести( неки малигни тумори, неуродегенеративна обољења…) настају као последица оштећења биолошких структура високо реактивним „слободним радикалима“. Иако слободни радикали не морају нужно и бити штетни, ипак у нашем природном „антиоксидативном систему“, који штити наше ћелије, учествују витамини А,Ц,Е, коензим Q , минерали(цинк, селен, бакар) и још неке супстанције. Стога је оправдан, наравно уз препоруку здравствених стручњака одговарајући дозиран унос препарата, који садрже ове материје.
ОМЕГА – 3 – КИСЕЛИНЕ – неке од масних киселина, организам не може сам створити, па се морају уносити храном, отуда и потиче назив за њих есенцијалне масне киселине(„витамин Ф“). Оне су градивни елементи ћелијских мембрана, а доказано је и да имају улогу у смањењу упалних реакција.
ПРОБИОТИЦИ – представљају суплементе(додатке храни), који садрже „пријатељске“ бактерије, које су врло битне за одржавање равнотеже у микрофлори нашег дигестивног система. Свима нам је добро позната крилатица „ уз сваки антибиотик узмите и пробиотик“. Наиме, познато је да антимикробне супстанције, нпр. антибиотици, поред свог неоспорно корисног дејства на елиминацију патогених бактерија, уништавају и оне „добре“. Свакако да је рационална и терапијски оправдана примена пробиотика, да би се санирала евентуална дијареја, настала услед примене антибиотика. У пробиотским фармацеутским препаратима обично се налази комбинација различитих сојева бактерија, чиме се практично „имитира“ наша ендогена флора.
ГЛУКАНИ – полисахариди, продукти гљива, који имају способност стимулације имуносистема. Бројне научне студије потврдиле су терапијске ефекте на имуни систем ових супстанција, али су још у току разматрања о дозирању ових препарата, као и о дужини трајања терапије.
МЕД и производи од меда ( прополис, матична млеч), спречавају „ин витро“ раст бактерија и вируса, а у организму подстичу стварање ћелија имуног система и „антитела“. Матична млеч има бактериостатска и бактерицидна дејства. Данас постоји заиста велики број ових препарата у различитим фармацеутским облицима.
Лековите биљке – Ецхинацеа,Алое вера,Зелени чај, Алга спирулина, Нони(сок), Ацаи(гроздови), Ацерола, Аронија. Ецхинацеаје сигурно најпознатији и најиспитиванији имуностимулатор, има антивирусно, антибактеријско и антифугално деловање. Корисна је код хроничних инфекција, поспешује зацељивање и има антиупално деловање.
Шиник Александар, дипл. фарм,
специјалиста фармацеутске здравствене заштите,
Фармакоинформативни центар, ЗУ Апотека Пожаревац